Moguće je ponovo biti dobar

Upozorenje: slede detalji zapleta ili potpun opis! 

Moj utisak: Kada sam čitao ovu knjigu, prvi utisak koji sam stekao jeste da je ovo jedna od onih retkih knjiga koje su me oduševile, ostavile na meni dubok utisak i, pre svega, upoznale me sa istorijsko-kulturnim činjenicama! 

Kolege iz razreda i ostali poznanici su rekli da je zaista sjajna (slažem se sa njima, bili su u pravu) i preporičili mi od srca da je pročitam što pre to bolje, iz razloga što su hteli da čuju moje utiske i razmene ih sa svojim. Ali, avaj, ja tada (za vreme letnjeg raspusta) nisam jednostavno bio u stanju da izdvojim vreme za tu knjigu, jer sam čitao "Vreme smrti" od Dobrice Ćosića i još neka druga dela (ne tako obimna), između ostalog i "Stepskoga vuka" od Hermana Hesea kojeg mi je preporučila jedna lepotica. 

I, raspust je prošao, a meni je ostalo još par stranica do kraja četvrte knjige "Vreme smrti" i ja sam se tripovao (kasnije se ispostavilo da nije bilo potrebe) da neću stići da je pročitam do predviđenog roka, koji smo kao i obično pomerili, ali ovaj put nešto više nego obično (za nešto dva meseca) iz razloga što 99% odeljenja ne samo da nije pročitalo nego uopšte nije nabavilo knjige! "Strašno!" , što bi rekao profesor filozofije, Krstić, zvani Krle. 

Kako da nisam bio isfrustriran. Bila je to zgodna prilika da se dobije petak iz lektire i da je se rešimo odmah, u septembru; ali iz nekih drugih razloga, ona je propuštena. Nisam imao volje, ni snage da, "opet Jovo na novo", pročitam ponovo. Vodio sam beleške i mislim da je to više nego dosta (ukupno sam ispisao četiri svesaka beležaka!). Odlučio sam da, kad sam se skinuo "Vreme smrti" s dnevnoga reda, uzmem nešto drugo i uzeo sam "Deobe", takođe jedno delo od Ćosića. U toj knjizi se priča pojedinih aktera iz lektire "Vreme smrti" (npr. Adam Katić, Uroš Babović) nastavlja istim burnim tokom, samo što se radnja odigrava za vreme nemačke okupacije Srbije u doba II svetskog rata. Stecište zbivanja u ovom delu je zarobljena Palanka i njena bliža okolina (Trnava, Prerovo i neki manastir nedalo od Trnave) oko koje se bore partizani, četnici i Nemci. Nisam sve pročitao (od sedamsto, ja sam pročitao do detalja trista i nešto!), žao mi je, morao sam da je vratim da bih uzeo neku obaveznu lektiru. 

Posle, kad sam se rešio "Fausta" i "Hamleta" nisam imao neku želju za čitanjem, valjda zbog toga što mi je u glavi ostalo mnogo fragmenata. Faust je inače vrlo dosadan, po meni, a Hamle mi je vrlo nerazumljiv i iziskuje mnogo više napora od npr. "Vremena smrti" da bi se dokučilo: "šta je pisac hteo da kaže?" Uostalom, ja nisam uopšte neki ljubitelj Šekspirovih drama tako da ne vredi da raspravljam o nečemu što mi se ne sviđa.

Sačekao sam da prođe jedno vreme, da mi se u glavi uspostavi "red i mir", ali kad ono dođe na dnevni red "Proljeća Ivana Galeba". E da mi je neko rekao kako knjiga ispira mozak sigurno je ne bih pročitao celu, što sam i uradio, a nije trebalo. Knjiga je inače roman u eseju (ili esej u romanu?) i može da se poredi jedino sa "Povratkom Filipa Latinovicza" od Miroslava Krleže samo što je za razliku od njega živi otrov koji ubija volju za čitanjem i racionalnim razmišljenjem svakoga od nas...Prema tome, moj vam je savet (a vi kako 'oćete) da se ne udubljujete nešto preterano ako kanite da pročitate celu knjigu, a da ne morate. 

Primetio sam da sam izostavio (ne znam kako) onaj period pre nego što smo čitali "Fausta". "Faust" je inače (kako se sećam) prvo ozbiljnije delo s kojim ćete se susreti u četvrtoj (ako ga u međuvremenu ne izbace iz plana i programa, ali čisto sumnjam da će do toga doći, prema tome ne nadajte se uzalud). Napisan je slično kao i "Evgenije Onjegin" od Puškina u tom nekom klasično-romantičnom stilu (???) i vrlo smara da znate. Imali smo kao i "parnicu" (ili kako se to već zove?): da li je Faust kriv ili nije? i ja sam dobio upao u one koji su ga "branili". Uspeli smo da izgubimo uz pomoć profesorice koja je pristigla u pomoć drugoj grupi i donekle pristrasnim sudijama sa strane...Da ne dužim priču, no da ja kažem šta sam to pročitao pre dosadnog "Fausta". To je bila jedna, po meni, lepa knjiga u kojoj se radnja odigrava uglavnom u Vojvodini (Sremski Karlovci, Szenttamas, Subotici, kao i mnogobrojni salaši na severu Bačke, pa okolina Tisa i sl.) u doba revolucije 1848. Dva osnovna motiva, koja su pomalo naivno obrađena su: motiv ljubavi i motiv rodoljublja. Ako nekoga strašno zanima ova knjiga i želi da proširi svoje vidike na jedan period istorije ove regije (Vojvodine) to može da ostvari tako što će pročitati "Dva idola" od Boogoboja Atanackovića. Ima je u školskoj biblioteci u našoj gimnaziji. Roman nije dugačak (oko 200 str.); dosta je stilski uprošten te stoga nećete imati problema sa čitanjem i preteranom razmišljanju oko onoga "šta je pisac hteo da kaže?"... Šta čekate?!? Bacite se na čitanje!

Toliko o tome, o periodu do sajma knjiga o kojem pripovedao naširoko prošli put i o periodu nešto malo posle sajma (ili bolje reći period "svinjske gripe" kada sam čitao "Proljeća Ivana Galeba", ali i "Blago cara Radovana" i "Verujem u boga i srpstvo" od Dučića), a sad prelazim isključivo na ovo genijalno delo vredno svetske pažnje "Lovac na zmajeve".

Treba napomenuti da sam se te nedelje, pre nego što sam kupio tu knjigu, izgubio prilično vremena šetajuću se do knjižare u par navrata ne bi li je najzad kupio i započeo da je čitam u busu. Iznenadio sam lakoćom kojom sam uspeo da pročitam prvih osamdeset i nešto strana toga dana. Do kraja nedelje pročitao sam još sto i nešto strana, nešto slabijim žarom iz razloga što je trebalo više napora ne bi li se shvatile ispovesti sve starijeg Amira.

Inače kad smo već kod toga (analize), treba odmah reći da je ceo roman napisan u formi dnevnika (ili kako se to kaže stručnije?) protagonoste ovog romana, Amira, koji svedoči o životu ljudi oko sebe (poznanici iz Avganistana, Kabula pre svega, iz kojeg se morao iseliti 1981. usled sovjetske invazije i okupacije) koji su uticali na njegov život iz svog ugla, ali i o svom životu koji je bio pod uticajem istih tih ljudi koje je opisivao. Ti ljudi koji su uticali na njegov život (to se najbolje vidi po tome koga je najviše pominjao) su, pre svega (oni koji su pročitali znaće i  zašto): Baba, Asef, Rahin Han, Ali, Hasan, Soraja,  i Farid (ako sam nekoga izostavio obavestite me slobodno komentarom, naravno ukoliko ste pritom pročitali).

Ako bismo podelili ovaj roman na dva vremenska perioda, to bi moglo da bude:

1. Detinjstvo u Kabulu (do osamnaeste godine) koje je prošlo uz igru sa Hasanom, odlaskcima sa ocem (Bobom) na izlete, "borbom zmajeva" i sl. Ovaj period se naglo prekinuo onda kada su Baba i Amir napustili svoju vilu (1981) u delu grada gde su živeli uglavnom bogati, usled bogazni da ih komunisti, koje su  doveli Sovjeti na vlast, ne zarobe i ubiju. 
2. I period "novog života" koji je započet u Americi (San Francisko) gde su se odselili Amir i otac mu, Baba. Tu je Amir studirao englesku književnost, pisao knjige, išao s ocem na vašare, upoznao buduću suprugu Soraju i sl. Taj period, po svemu sudeći, i dan-danas traje (Amir kaže, kako se sećam, u jednom delu da je čvrsto odlučio da ostane Americi i da mu se ne vraća u oslobođeni Avganistan "koji nije onakav kakav je bio nekada...", jer je navikao na život u Americi).

Amirov miran američki život prekida na jedno vreme poziv Rahim Hana iz Pakistana (sada prebivališe izbeglica izbeglih od novih dušmana - talibana) s kojim se godinama nije čuo (jedno dvanaest, ili možda više) u kojem Rahim saopštava Amiru: "Moguće je ponovo biti dobar...". Pod tim misli na neraščišćene račune iz prošlosti sa Hasanom. Amir se u početku dvoumi, ali na kraju odlučuje da ode u Pakistan i na kraju u talibanski Avganistan i da jednom za svagda skine taj teret koji ga već godinama guši.

Zaključak: pojedini delovi su me tako dodirnuli da sam negde u dubini duše zaplakao...

Duša za nju

(...) Tog poslepodneva je stig'o na stanicu ne sumnjajući da će mu se ubrzo nešto dogoditi što će ga malo trgnuti iz mrtvila i ispuniti mu dušu pozitivnim emocijama...ništa naročito, ali ipak nešto lepo po čemu će mu taj dan ostati u pamćenju (...)

 (...) Sedeo je na klupi i držao nešto u krilu, verovatno neki udžbenik. Obično dođe poluspreman u školu i onda kao nadoknađuje to što nije kod kuće radio. Ali sad mu se nešto nije dalo, mrzelo ga je. Posle će, tako je isplanirao. Sad će malo da uživa u poslednjim danima miholjskog leta. E, da! To mu je dobra ideja. A knjiga neka malo pričeka. Uostalom neće dugo. (...)

(...) Lepšeg vremena nisi mogao poželeti u to doba godine. Sunce se i dalje borilo sa oblacima za svoje mesto na nebu i pokušavalo da nas, ako je ikako moguće, što više ogreje. Htelo je da, eto, taj poslednji dan miholjskog leta ostane nama u lepom sećanju (...)

(...) Sav nešto zamišljen dao se u filozofije. Teško da bismo mogli znati o čemu je on to tad tako razmišljao. I kad bi smo kojim slučajem i znali, ne bismo mogli da ga razumemo. On je takav. Težak za shvatiti. Verovatno je i u tome uzrok njegovog nesporazuma s pojedinim osobama. (...) 

(...)"Brinem svoju brigu, to me jako veseli!" rekao bi kad bi ga svaki put pitali što je tako zamišljen. E kad bi svako brinuo svoju brigu k'o onda ne bismo imali ni sekund pažnje za nekog drugog, manje bitnog. Prema tome, ne bi bilo loše poslušati ga. (...)

(...) Nešto mu u poslednje vreme idu skoro svi s kojima je u nekakvom odnosu na živce. Samo problemi, problemi i ništa drugo. "E dajte ljudi malo obzira...nije sve tako crno." pametno zbori, tako je. (...)

(...) Njemu treba neko ko je iskren, odmeren, opušten. Ne neko pretvaralo neodmereno u svom ćutanju i zatvorenošću u sebe obuzeto svojim kompleksom. E, takve je, druže moj, teško naći. Ali ima...ima jedna mala...oprostite na tom izrazu, ali drukčije se ne umem izraziti...ona je ta koja bi mu na trenutak unela svetlosti, osvetlila mu te njegove mračne uličice u duši. On ne traži puno od nje. Dovoljno je samo da je vidi i odmah se bolje oseća. (...)

(...)I ona sad dolazi. Osećao je nešto da se dešava, ali nije znao šta. Sluti na dobro, fala Bogu! (...)

"Došla je lepa ko dan.

Bisernom kosom pobedila mrak.

Nebo se obojilo tad toplim bojama."

(...) Ta ko je ne bi voleo. Vidite je samo kako se drži pa će vam odmah biti jasno o čemu pričam. Ona je pravo oličenje anđela. Usudiću se da kažem da joj nema ravne. (...)

(...) Uz njegovo dopuštenje (ovako nešto ne dešava se svaki dan) sela je do njega. Izvadila je mobilni i slušalice iz džepa i ponudila mu da posluša jednu vrlo lepu pesmu. Kaže, da kad ju je prvi put čula, da joj se svidela. I on je naravno vrlo rado pristao da posluša tu dobru stvar. Kad kaže ona šta je dobro to mora da bude dobro. Nema sumnje u to. I zaista, dobra je. Pesma se zove "Duša za nju".

 

Danas nama kažu...

Bilo je to pre par dana. Mislim da je bio utorak.  Dan je bio kao u pesmi "Sivo sumorno nebo" Vojislava Ilića. Da vam ne pričam pojedinosti. Zatekao sam se u gradu. Neki posao me je odveo. Nevažno. Bio sam u prilici da vidim kod gradske kuće okupljanje barjaktara kod gradske kuće. U početku mi nije bilo jasno u čemu je reč, čemu to okupljanje, čemu na kraju krajeva ti barjaci. I sve to još po onakvom vremenu.

Ja sam se smrzao, neka me jeza zahvatila, ne znam za njih. Oni, ako nisu nešto malo više stariji od mene, u trenerkama bez kapuljače po ovoj kiši mašu svojim barjacima. A barjaci su se vijori, kao u pesmi "Marširala Kralja Petra garda".Bilo ih je lepo videti. Volim zastave, himne i usklike. Bude u meni neki naročito lep osećaj. Zar to ne bi bilo lepo kad bi svi đaci zapevali "Bože pravde" i pustili našu zastavu da njiše iznad naših glava? Da nas svi vide i svi čuju! Da nam se dive, da nam zavide, makar i na pet minuta da nam neko zavidi na tom ponosu! Bilo bi to divno! Vredelo bi prisustvovati takvom skupu! Pamtio bih dugo taj dan. Ponosio bih se.

Dok sam ih gledao kako se vijore, čak i po kiši, na pamet mi je prvo pao moj promašeni sastav na temu "Čitajući dobre pisce pred nama se dešavaju čuda" u kojem sam do detalja (na sedam stranica sveske A4 formata, a moglo je i više) opisao moje utiske iz lektire "Vreme smrti". U sastavu sam naveo na par mesta, da je knjiga u meni probudila osećaj patriotizma i divljenje prema herojskoj i slavnoj istoriji našeg naroda. Bilo je i delova koji su nasmejali profesoricu i kolege, a radilo se upravo o mom shvatanju patriotizma uopšte, kao i o lokalnom patriotizmu u nas, Vojvođana. 

Malčice posle, setio sam se stihova pesme "Na Gazimestanu" Milana Rakića koji su mi se tako dopali da sam ih bez imalo muke naučio napamet:

"Danas nama kažu, deci ovog veka,

Da smo nedostojni istorije naše,

Da nas zahvatila zapadnjačka reka,

I da nam se duše opasnosti plaše."

Imam osećaj, ne znam kako je kod drugih, da je sve to što se u stihovima između ostalog pripisuje i nama (omladini pre svega), istina. I zaista se osećam nedostojan naše istorije, nasleđa naših predaka. Pre bih mogao reći da se divim patriotizmu nego što bih mogao sa sigurnošću sebe da nazovem patriotom. Patriotizam je danas, posebno kod nas, vrlo diskutabilan pojam.

Bojim se da me je kao i sve druge zahvatio, ako ne "zapadnjačka reka" onda neko osećanje zamrlosti. Kao da je sve što se danas događa i što se dogodilo u poslednjih par decenija, bezvredno i nevažno, samo bleda senka naspram onih slavnih vremena koja su zabeležili veliki pesnici-rodoljubi poput Milana Rakića i Jovana Dučića. Pomalo me je strah ovog vremena u kojem više nisu na snazi vrednosti kakve su nekada bile. Ajd' što su zapostavljene, nego što su one zaboravljene. Nadam se boljim vremenima! Posle svega ovoga što nam se izdešavalo, sad sve staze vode samo na gore. Što reći...osim: Napred Srbijo!

Pojam lepote i umetnosti

...napisano 16. IX 2009. 

 Lepota je ono što je lepo videti, osetiti i čuti. To može biti nešto opipljivo kao npr. lepo umetničko delo (slika, freska, skulptura i sl.); ali isto tako može da bude i nešto nepipljivo, apstraktno, kao što je slučaj sa muzikom.

Lepoda budi u nama pozitivne emocije, naginje nas da se divimo, da čeznemo za njom. Npr. "lepe devojke prolaze kroz grad, a ja na uglu stojim sasvim sam, gledaju mene, a ja mislim: dugo nisam video taklve lepe žene*..." (*nešto izmenjeni stihovi Azrine pesme "Lijepe žene prolaze kroz grad"; originalni tekst možete naći na ovom mestu)   

Lepota ne mora da bude fizička, ona može da bude i lepota uma, tj. usklađenost naših misli u glavi .

Umetnost može da nastane povodom nečega lepog (lep provod, lep događaj i sl.), ali i ne mora. Neki kažu da čovek stvara najlepša dela onda kada je tužan, a tužni smo (u našoj dobi) onda kada nešto što je lepo ne uzvrati istom merom, tj. ne pridaje nam pažnje  - voljeno biće.

Moje mišljenje: Da bi se nešto moglo nazvati umetnost ono mora da bude univerzalno

, drugim rečima ono treba da preživi različite umetničke epohe, da ne izgubi na značaju tokom vremena. Stvoriti tako nešto iziskuje mnogo napora, ali i sreće.

Pametni knjiški ljudi

Bilo je to 31. oktobra 2009.

Polazak 

Probudio sam se oko pola pet. Napolju beše mrkli mrak. Izišao sam napolje, iz tople sobice (čovek je najosetljiviji ujutru kad mu cirkulacija ne radi) u "zagrljaj" poslednjem oktobarskom danu ove godine. Toliko me je stegnuo taj "poslednji oktobarski dan" da sam zasuzio od muke, odnosno od hladnoće. Nije mi preostalo ništa drugo nego da trčim kao lud (tada mi je na pamet pala slika Jaroslava Vešina koju sam obradio u svom stilu) nadajući se da će mi  cirkulacija proraditi. Nagutao sam se svežeg i oštrog vazduha, usta su mi za koji tren bila puna kiseline, čak me je i oblio znoj, ali se on usled niske temperature bukvalno sledio. Kad sam stigao na stanicu bilo je negde oko 06:00. Poranio sam. Nije bilo skoro nikog sem mene i eventualno još ponekog čoveka (nisam uopšte rezonovao ni ko je ni šta je, oči su me štipale od hladnoće).

Bus me je pokupio negde oko 06:10 i prebacio do Lifke odatle sam otišao do mesta okupljanja, ispred gimnazije. Nije bilo teško naći svoju grupicu (par njih iz 4b i valjda dobar deo njih iz 2a, ja sam bio jedini iz svog razreda), profesorku Skenderović koja nas je vodila.

Dok sam sa svojima čekao bus ugledao sam mlađu sestru jedne lepotice, prvi put uživo. Dosta liči na svoju stariju sestru. Ma slatka je k'o bombon!

Naš bus je bio, ako se sećam br. 10. Verovali ili ne naša draga direktorica Živić, bivša profesorka srpskog jezika i književnost koja nam je predavala, išla je s nama, u našem busu. Mislio sam da će svi paziti šta pričaju, ali ovi likovi iz 2b tako su se cerekali i kreveljili kao da ona prosto nije bila tu. Zaista se divim ovakvoj smelosti.

Seo sam negde nazad, koje mesto pre šaraga. Izabrao sam mesto do prozora. Sa mnom je sedeo moj imenjak Ćopić, legenda iz 4b razreda. Iza nas su bile frajle iz 4b razreda, ništa drukčije (i po manama i po vrlinama) od onih, mojih, iz 4a. Zanimljivo je bilo slušati njihovu raspravu.

Krenusmo oko sedam sati. Mi smo, ako se ne varam, zadnji krenuli. Putem sam razgledao ovu našu prelepu vojvođansku ravnicu (po koji put se pitam: Vojvodino, Vojvodino što si tako ravna?) izbrazdanom njivama i načičkanom salašima.

"Nigde žbuna ni bandere
nemam kuda da se skrijem!"

 Obratio sam malo više pažnje na salaše. Nisam ih brojao, prepuna ih je Vojvodina (koliko tek ima samo severna Bačka?). Bilo je tu, mora se priznati, lepih za svaku pohvalu, ali nažalost i onih koji su propali, zarasli u šumarak.

"...tu i dete rodni salaš voli,
tu se srce sa čelikom bori."

Kad smo zašli u Srem iz daljine je virila (kako ne bi sred ovog mora ravnica) Frušku Goru - nekada ostrvo u presušenom Panonskom jezeru ("...čekalo me, pa presušilo..."). Ne znam da li je istina to što Đorđe Balašević veli u svojoj pesmi "Panonski mornar", ali  ipak dobro zvuči:
 

"Gledam Banat, Srem i Bačku
s Fruške Gore..."

Sajam 

Na sajam smo stigli negde oko pola jedanaest. Jedva smo našli mesto za parkiranje, jer je tada bila najveća gužva.  

Počeli smo sa razgledanjem knjiga u sali broj četiri gde sam se najviše zadržao (u ostale nisi mogao zaći da si Bog). Bio sam, ostali su se negde izgubili (ovi iz 4b otišlu na Ušće)...ili sam se možda ja izgubio?!?

Planirao sam da uzmem "Istoriju Srba" Vladimira Ćorovića i uzo bih je (našao sam je na jednom mestu za 750 dinara, a negde drugde košta 1900din.) da je nisam malo prelistao i skontao da je ono što meni treba vrlo šturo opisano (srpsko-turski ratovi 1876-1878 i srpsko-bugarski rat 1885). Džaba bilo laskanja i nutkanja, ja sam ostao pri svome: da kupim ono što će mi za maturski biti korisno.

Šetkajući se tako i zverajući okolo zaustavili su me na nekome mestu vezanom za pravoslavlje i u tom fazonu, gde su mi nutkali knjigu nekog crkvenog lica (patrijarha možda) za koga prvi put čujem. Tu sam dobio kao poklon neki crkveni list kao mali znak pažnje i iz zahvalnosti što sam ja obratio malo pažnje na ovo mesto.

Zaustavili su me i po drugi put na nekom mestu vezanom za četnike i ravnogorski pokret gde me je neki tip pitao kad je nastao četnički pokret. Ja mu odgovorih da je to bilo onda kada se povlačila naša vojska 1915/1916, na šta mi je on odgovorio da je bilo ranije još u Makedoniji, što me je podsetilo na komite o kojima sam pisao u sklopu lektire "Vreme smrti".

Zaustavio sam se sasvim slučajno na jednom mestu gde sam našao dva romana ("Sablja grofa Vronskog" i "Pobednici") vezana za period istorije koju ću na maturskom braniti (srpsko-turski ratovi 1876-1878) . Uzeo sam ih videvši i sam da su jeftine i da ih na drugom mestu ne bih mogao naći. S ovom prvom stigao sam do tristo i neke strane. Stvarno je zanimljiva!

Kupio sam još i neku knjigu o geografskom pregledu Bačke i jednu knjižicu o feng-šuiu za majku.

Setio sam se lepotice koja mi je uvidevši da čitam "krive stvari" (npr. "Jugoslovenska ideologija" - Jovan Dučić, od koje sam se, uslovno rečeno, otrovao) preporučila roman Hermana Hesea"Narcis i zlatousti", za koji mi garantuje da bi mi se svidelo. I ja mislim isto. Čitao sam od Hesea roman "Stepski vuk", ne bi li pročistio dušu od "krivih stvari". Nažalost nisam kupio, iako sam bio u prilici. Kad sam se setio bilo je kasno, moralo se ići. U pola dva svi su trebali da budu kod busa.

Ušće i povratak 

Posle sajma otišli smo na Ušće (ne znam za ostale grupe, ali nama je to izgleda bilo u planu i programu) gde nam je profesorica Skenderović dala šest sati fore. Kad sam čuo nisam mogao da verujem. Mislio sam da se šala u pitanju, ali nije. I tako smo mi bili šest sati na Ušču dekintirani i željni svih tih skupih stvari koje smo razgledali.

Prvo sam ručao s klincima iz 2a u KFC-u da bi kasnije, nakon što smo završili obrok, svako otišao na svoju stranu da razgleda ono što ga zanima. Ja sam otišao u knjižaru "Mamut" željan i voljan da još jednom razgledam knjige. Našao sam "Blago cara Radovana" od Jovana Dučića koje već jedno duže vreme pokušavam da pročitam, ali nikako da uspem. Uvek bi se nešto našlo da bi me sprečilo, u međuvremenu, što od lektira što od tekućeg gradiva. E, tad sam iskoristio priliku da pročitam nešto ne bi li prekratio vreme. Pročitao sam svega nešto 40 stranica za dva sata, ali s pažnjom, čitajući ono što mi nije ušlo u glavu po nekoliko puta. Lepa je, nema sumnje. Mnogo toga ima meni već poznatog iz svakodnevnog života, škole ili odnekle drugde, ali ima i onoga s čim sa se prvi put susreo. Mislim da sam stao s čitanjem kod završnog dela Dučićeve filozofije o sreći. 

Za to vreme dok sam se ja zabavljao s knjigom, dečki iz 2a su igrali PlayStation3 (platili su likovi za sat vremena, a igrali četiri sata! He-he, pričali su mi tu priču kasnije kad smo se sreli) i vatali zjale. Izgleda da su i oni momci dekintirali pa im ništa više nije bilo zanimljivo. Nas nekoliko (dečki i devojki iz 2a) skupilo se na jednom mestu, na klupi i tamo ćaskalo o svemu i svačemu. Ja sam pažljivo slušao njih govoreći tek onda kada bi me pitali nešto. Saznao sam mnogo toga o njima. Nekoj balavici je ispao slučajno balon kad je trčala i ja sam glumeći Romea, ili već koga, taj balon dao nekoj džirliki iz 2a. Joj, što je bila srećna! (razglasila je ostalim džirlikama kako sam pažljiv - koji kompliment). Kasnije joj je taj balon probušio neki lik iz njenog razreda za kojeg kažu da sve što pipne uništi. Lik je dobio malo po tintari.

Eh, jedva smo dočekali osam pa da krenemo. Bili smo umorni od svega. Hteli smo kući. Stigli smo tek oko pola dvanaest. Ne znam za ostali, ali za mene je sve u svemu bilo lepo. Naučio sam mnogo toga.

Mitovi, legende, bajke

Svako voli bajke. Volim i ja, što da ne. Ima nečeg lepog u njima (lepe devojke, srećni završeci i sl.). Odrasli smo uz njih. One su prve priče s kojima smo se susreli u životu. Urezale su nam se, ostale u lepom pamćenju, delovale na nas pozitivno, uspavljivale nas katkad. 

Pored bajki voleo sam i mitove, legende i predanja drevnih naroda. Bavio sam se jedno vreme (imao sam oko 12 godina) uglavnom grčkom i rimskom, ali i egipatskom, mesopotamskom,  keltskom, germanskom, slovenskom, vikinškom, indijanskom, indijskom religijom samo u malo manjem obimu. Jako dobro sam poznavao grčku mitologiju i to je jedan od glavnih razloga zašto sam u prvoj godini impresionirao profesoricu srpskog i sad, u četvrtoj, profesora filozofije. Nije samo da sam poznavao samo one najopštije mitove nego sam znao i one malo manje poznate za koje retko kad da ćete biti u prilici da ih čujete, jer stvarno su teški da bi se zapamtili i očuvali u glavi. Takvi su na primer, po meni, mitovi: o Belerefontu i Pegazu, Perseju, "sedmorici protiv Tebe", o Eneji i njegovom boravku u Laciji i još neki za koje sam zaboravio, ali verujem da kad bi me kojom prilikom neko podsetio, kao što me je profesor filozofije podsetio, da bih znao ako ništa drugo o čemu se radi i šta se eventualno desilo na kraju priče.  Bio sam u prilici da upoznajem i druge s mitovima kao što je bilo jednom na Sanjinom rođendanu kada sam pričao mit o Edipu. 

Predlog: Ako vas zanima kojim slučajev grčka mitologija možete mnogo toga saznati iz knjige N.N.Kuna, sovjetskog pisca, "Legende i mitovi stare grčke".

Što se tiče grčke mitologije ladno bi mogao reći da sam tu dao ispit, jer sam ih tako dobro znao da se nekih fragmenata i dan danas sećam. Ali kada je reč o drugoj mitologiji, npr. o slovenskoj, tu se ne bih pohvalio, jer sam ih vrlo površno izučavao. Znao bih nabrojati neka božanstva, čisto ono da ne ispadnem neznalica iz te oblasti, da dobije neku aljkavu prolaznu ocenu: Perun - gromovnik (sv. Ilija je preuzeo kasnije njegovu ulogu); Dažbog ili Dajbog - bog podzemnog sveta i mrtvih (mi danas često kažemo "Daj Bože", a to su u stvari ostaci tih starih paganskih verovanja); Svetovid - i za njega se smatra da je vrhovni bog kod Srba (tesno je povezan sa Vidovdanom); Veles - bog šuma i polja; razne vile iz narodnih lirskih pesama koje su se do danas očuvale; Babajaga - neka veštica iz ruskih bajki itd. 

Predlog: Ako vas stvarno zanima slovenska mitologija možete da saznate mnogo stvari iz knjige Spasoja Vasiljeva, "Mitologija i religija drevnih Slovena".

Mitovi i legende su i te kako uticali na mene, na moj dalji razvitak u školovanju i obrazovanju. Poznavajući ih, pogotovo grčke, bio sam u golemoj prednosti za razliku od drugih u nekim oblastima srpske književnosti, istorije i filozofije. Dakle, isplatilo se proučavajući ih. 

Moje srce bije u ritmu melodije

Meni je prvi septembar prošao odlično. Zahvalan sam Bajagi što nam je početak škole učinio lepšim. Pamtiću ovu svirku dok sam živ. Istina je da su neki moji planovi propali, a da budemo realni tako nešto bilo je teško izvodljivo, skoro van granica mojih sposobnosti. Ali opet, izuzimajući to, sve ostalo prošlo je super.

Cela priča počinje tako što njen glavni junak šetajući se Radijalcem nešto namršten, zbog nekih ličnih problema (možda nije očekivao ovakav, smoren, prvi septembar) nailazi na dve drugarice iz razreda, Natalija M. i Tijana. Njihovo prisustvo ga malo razveseljava, ipak nije ostao sam samcit. E, s njima odlazi do centra gde je već postavljena bina i sve te sline stvari za koje ni ja  (a vala ni on) ne znam ime. Zauzimaju mesto negde blizu otpbanke. Tamo teraju neku priču o svemu i svačemu: Minhenu, roditeljima, problemima omladine...Mladi gospodin junak cele priče dobija poziv od svojih starih i odlazi na trenutak samo da im preda svoje stvarčice da bi mogao da se pristojno bacaka kada ugleda Bajagu. Kada je obavio taj zadatak ponovo se vraća kod svoje ekipice i nastavlja s njima započetu temu. Ubrzo potom pridružuje im se i Kaća, jedina koja može da donekle razume njegov nerazgovetan jezik kojim se služi. Njeno prisustvo mu je prijalo više nego čije, jer ga je ona za razliku od drugih iz razreda najbolje razumela, pa čak i onda kada nije u pravu. S njom započinje nešto ozbiljniji razgovor koji trajem, kako mi je rekao, sve dok se nisu oglasili prvi povici oduševljenja. Stigao je Bajaga! Srce mu je zalupalo u ritmu melodije. Nikad, kao do sad, nije bio toliko veseo i razdragan. Ispoljio je sve svoje emocije bez ustručavanja. Nije više razmišljao o propalom planu, uspeo je da ga odagna donekle iz misli, barem na koji trenutak. Kući se vratio totalno gluv: uvo mu je strašno šuštalo od preglasne svirke. Nije se vratio sebi od silnog veselja dok mu se nije pojavio otac i saopštio mu da sutradan prepodne ostaje sam kući. Ovo ga je donekle smirlio i primoralo ga da legne na vreme i ustane se nešto ranije no obično zbog škole koja ga je čekala tokom celog raspusta. O ne, vraćamo se opet na isto: Ustaj vojsko, (pardon đaci) vreme je da radimo sklekove (ovaj da štrebamo) ko ne radi sklekove (tj. ko ne uči) ići će u rovove (ide na popravni), ja u rovu sedim sam (ne daj Bože da padnem)...ostalo se svodi na čist vulgarizam ulice kojim ne bih da se hvalim.

Sve u svemu zaključak je jednostavan: da nije bilo Natalije, Tijane, Kaće i Bajage; mladi junak bi ovaj da n proglasio danom žalosti kakav je. I dalje na neki način gleda stvari crno na belo. Ovako, prvi septembar mu je ostao u lepom sećanju.